КУЛТУРА СТАНОВАЊА У ВАЉЕВСКОЈ ПОДГОРИНИ

РЕЦЕНЗИЈА ПРОЈЕКТА

Имам задовољство да рецензирам пројекат Култура становања у Ваљевској Подгорини. Објекти становања, у сталним насељима и повременим летњим односно зимским стаништима били су предмет интересовања етнолога (старијих епоха и археолога), демографа, географа, у последњих тридесетак година најинтензивније дијалектолога, односно лингвогеографа и лексиколога. Добра стара цвијићевска школа теренским истраживањима обухватала је избор места за градњу куће и других објеката становања (за људе и стоку), начин градње и грађевински материјал, просторну организацију објеката, њихово опремање, бележење понеког обреда који прате разне фазе градње и слично. У другој половини 20. века почело се улазити дубље (етнолингвистички, компаративно и етимолошки) у проучавање словенске етнокултуре у којима кућа има битно место (кућа и њени поједини делови су уистину култна места комплексне симболике – од темеља, врата, прага и огњишта до слемена). Етнолингвистичка, лексиколошка и етимолошка истраживања у нас имају упадљив замах у завршним деценијама минулог века. Њих је наговестио Велимир Михајловић преношењем елемената достигнућа руске лењинградске и московске школе (Толстоја, Иванова, Топорова и Трубачова), потом пољских и других центара (украјинских на пример), добрим делом заслугом сарадње у склопу значајних међуакадемијских лингвогеографских пројеката – Општесловенског и Општекарпатског пре свега.

Значајан искорак у нас била је опсежна монографија Гордане Вуковић Терминолохија куће и покућства у Војводини, потом Дијане Црњак Терминологија куће и покућства у Лијевчу пољу и Жупи (у Босанској Крајини), Јадранке Којић под истим насловом из Бањана у Црној Гори и Милете Букумирића из Метохије. Наравно, не превиђам већ сада позамашну етнолингвистичку литературу, и нашу и страну, словенску и балканолошку, неретко и универзалног карактера.

Пројекат који је замислила др Драгана Радовановић са неколико сарадника има знатно друкчији профил: тежиште је на култури становања. Такав приступ омогућује им у последњим деценијама изграђивање посебног профила етнолингвистичким истраживања, која имају добро утемељење у лингвистици односно лингвогеографији, етимологији (њеној мотивационој основи), потом обредној пракси и веровањима, и изнад свега у племенитим напорима да се традиција у најизворнијем облику не заборави, али да се у „практиковању“ саобрази новим околностима. Традиционални тип културе је у ствари наше најважније културно добро, које треба сачувати од заборава.

Закључак.– Нови тип културе, демографске промене – или тачније распад, односно расуло, нашу генерацију обавезују, и стручно и морално, да макар попишемо и опишемо оно што још живи као памћење, будући да нас нема тамо где нам је до јуче била кућа. Куће нам пред очима постају или кућишта или туђи плен! Зато и овај и слична истраживања свесрдно препоручујем.


У Новом Саду, фебруара 2015. год.

проф. др Мато Пижурица