КУЛТУРА СТАНОВАЊА У ВАЉЕВСКОЈ ПОДГОРИНИ

РЕБЕЉ

То су жене ручно радиле ... Жене су то ткале, белиле тај постав звани и о тога дојни веш и више и без дојљног веша само горам звата кошуљица ... и мене постави учитељ да ја клечим на оно љусци, а један дође тун и мене гуракне са оне љуске а учитељ окрене лењир на ивицу па кад замане, неки Богосав Теодосић био учитељ па кад замане лењиром сузе падају. А један мало старији од мене можда годину дана залети се па мене гурне са оне љуске и тако да смо оба били бијени. Ја ка-сам усто кад ми је реко учитељ да сам слободан, ја устанем и њега уватим за косу и сабијем га под клупу, звате скамије пре, а он имо нож у џепу и он мени забоде нож овде. А кудељна кошуља тада била, нема да пије као сад ова гардероба мекана, нег како излази крв тако капље на под. Дошла учитељица и нашла се у незгоди. Шта је Кнежевићу ... Каже, затвор оба. Дођу и нас затворе и ми то направимо каос у оном подруму. И пусте нас ... Дошо кући, причам оцу и мајци, оно зна се убод, они намажу... нешто су то они имали од старина гатке неке пре старе жене су знале триста чуда, то је намазато...

Пре се јела жута проја, а има торбица и лебара и књижара. Тако се звало. Био буквар и легештер и таблица. Онај весели лебац проја уваља се ... и у ну торбу ... Тако се кранило за време Тита. После дужег времена променило се...

И кад је дошо отац из Немачке, патили смо се са глађу .. пре ношени гумењаци, точкаши. То се правило, осецато од точка, од камиона... И само има горе зове упрта и то се...Пре није било џакова него врећа – то су жене ткале, ткале те вреће. Вреће су ватале педесет – шесет килограма. Ка-сам носио жито у воденицу на леђима, мајка изаче на разбој од кудеље - стане по двајес килограма кукуруза. Више пута сам носио ноћом дођем у воденицу ладно, савлада ме сан, ја легнем де-било, скупим се а бува понајвише било, прашина. Није то ко сад млинови, то су биле поточаре на рекама. Има и сад ...Вода се доводила рецимо ако тече јака вода, ископа се канал, јаз зват и ту се постави бадањ, постави се бадањ, а доле се ради зграда, зида се са четири стране каменом. Доле постоји коло воденично, горе има ... и одоздо има пробушен патос, горе прође једно дрво зове се вретено, а поред тога вретена има гвожђе метално које се зове паприца и ту се стави одозго камен један, а један други одоздго – доњак камен и горњак камен. И то окреће помоћу воде оно доле коло, а доле удара вода и погони гор она два камена и меље. Брашно за личну употребу. Имамо сандук, донесем ношај брашна и саспе се у сандук или стоји у врећи. Били су маом вајати и амбари. Имало четири ока. Преграђено у једном оку стоји шеница, у другом зоб, а у трећем кукуруз. Вајат је био за бели мрс, није било ... ја сам се одгајио у кући о(д) два оделења нас осморо. У-ном оделењу има фуруна озидана од црепа, а из другог оделења кућа – отуда је се ватра ложила а овамо загревала просторију де-деца спавају. Огњиште, вериге пре звато и ту жене вариле млеко, кувају крчамак за децу у бакреним котлићима ... А сад је народ млого нездравији ... Имам и сад колибу. Вампира није било. Ја нисам се никад плашио, ни данас дањи. Бабе су причале како је то некад било, запамтио сам ја од бабе моје мога оца мајке кажу пре кад отиду у воденицу да мора нешто да и плаши. Моја баба каже кад је њен муж носио пре исто жито у поточаре вели да је се појављивало неко живо биће, дође донесе жито, вреће и сипа жито у кош, а ис тога коша доле има једно дрвце које камен удара приликом окрета и зове се чекетало. И то чекетало додаје жито доле у онај камен горњи, а доњи га преквата и меље ... И тако ми је баба причала кад је њен муж дошо из воденице и прича ... кад је он засипо жито у кош да га је нешто уватило а пре били гуњеви, сукна и вели да га је нешто уватило за гуњ позади рамена и вели сад си мој. И он је се толико престравио, преплашио се да је моро да побегне. А имала још једна воденица по изнад те воденице поредовничка. И крену ономе другоме горе у сусрет, а овај пито што бежиш? и он њега објаснио шта је. Каже, то је вампир.

Имам колибу, а одав два сата пешака до моје колебе. То је горе с ону страну Медведника према Кошљама. Има пут крос шуму од дома одавде од Рајића капије, горе на вр Медведника и између Медведника и Јабланика ми прелазимо нашу планину ... нема песто метар између те две планине. Само има један посед, ектар земље између Медведника и Јабланика и туда има пут. Ево, сад ова комшинка она за неки дан се спрема да иде горе код колебе гони овце. Сама буде горе. Има дивљи свиња, срна, јазаваца, бивало је и медведа. Ја сам се баш једне прилике сусрео са медведом. Мој отац кад је дошо из Немачке из заробљеништва и морали смо да идемо у зараду да се неки динар заради да се купи жита. Ми смо ишли и секли смо дужицу од букава и он је осто да ноћи у колеби а ја дошо овде код мајке и ујутру да понесем ране и добро сам поранио. Ударила је мећава од пола пута, снег, вејавица. Ја-ка сам био на домаку колебе између Медведника и Јабланика нешто је кренуло кроз ону олују у виду пласта, сена, велики, али ... и само то креће се према мени. А ја сам се уплашио, тако се нашо у незгоди па не могу да кажем а-а, него а, а .. крено сам можда триестину метара, ка-сам ја сагледо нашто личи – он иде према мени, а ја сам моро да одем у десно, пожурио сам па-сам и потрчо и он је прошо путем и ја сам дркто о стра.